jp
Definitivno disciplina ni kr tko...
Vsekakor lahko nekdo, ki se ne preda že ob prvem neuspehu rešuje probleme ostali se  pač uničijo...(depresija, pijača, štrik...)
Sicer pa isti princip učijo vse "borilne veščine" (če lahko MARTIAL ARTS tako prevedeš) vendar to dojame samo 10% ljudi 3% pa pridejo do učiteljev oz mojstrov...

ja Gandalf, slabo nami brez discipline

           ''Aber es muss betont werden, dass der allgemeine Wunsch nach höherem Wissen nicht genügt.
                     Diesen Wunsch werden natürlich viele haben.''

   ***

 Istiniti voditelj duhovne izobrazbe nikada neće ponuditi spiritualno učenje čoveku zainteresiranom za duhovno znanje, ali koji ustvari NE deluje sasvim po svojoj slobodnoj volji.  
Nikako nije dovoljna samo općenita želja za višim znanjem. Međutim samo nju ima većina zainteresiranih, ima samo nekakvu želju.

Onaj tko ima samo želju, a nema i volju prihvatiti i poštivati specijalne uvete duhovne izobrazbe, taj ne može ništa postići.
Duhovno školovanje nije lagana stvar. Tko ne može,  ili ne želi,  ispuniti stroge uvjete duhovnog školovanja , za neko se vreme zapravo mora odreći toga da takvo školovanje uopće započinje. Osoba smije pristupiti duhovnoj izobrazbi onda kada oseti da je zadobila dovoljnu količinu odlučnosti, volju. I tek onda kada veruje da može u slobodnoj volji prihvatiti i slediti pravila odabranog duhovnog nauka, jer ispunjenje uvjeta školovanja (koji su istina strogi, ali ne i surovi ) mora biti slobodan čin ljudske volje.
Treba reći da zahtevi duhovnog školovanja nisu nekakva duševna prinuda. Ti zahtevi nisu ni nekakvo prisiljavanje savesti.
Zašto nisu?  Zato jer znamo da se kod duhovnog izobražavanja mora izobražavati unutarnji život.  A unutarnji život je, naravno, život duše...
Svakako u unutrašnji život spada i glas savjesti.
I šta je onda zadatak duhovnog  učitelja.. ? Pa to da on baš mora davati savjete koji se odnose na taj unutarnji život, na dušu i na savest. I ne može se reći da se radi o nekoj prinudi , o prisiljavanju. Delovanje koje dolazi kao rezultat i izraz slobodne volje i slobodne odluke, ne može se nazvati prisiljavanje.

---    A šta bi to značilo kada bi netko zahtevao ovako:
---   ''Molim vas, kažite mi, otkrijte mi vaše upute i metode duhovnog školovanja. Želim slediti upute, ali istovremeno želim i dalje zadržati moje sadašnje osećaje i predodžbe na koje sam navikao.''

Ta osoba je time pokazala svoj stav.  Osoba kao ''zainteresirana'' za duhovnu izobrazbu traži sasvim nemoguću stvar... želi spojiti dvije sasvim kontradiktorne, suprotne želje. Može se reći da ono što osoba s takvim stavom stvarno želi,  je jedino zadovoljavanje vlastite radoznalosti i želje za znanjem.
A spiritualno znanje se nikada ne može zadobiti s takvim stavom.

   III.   Uvjeti za duhovno školovanje
Ni za jedan od uveta duhovnog školovanja ne zahteva se obavezno potpuno ispunjenje, ali zahteva se da kandidat ima težnju za takvim ispunjenjem. Nitko ne može potpuno ispuniti ove uvete, ali svatko može poći putem njihova ispunjenja. Radi se samo o volji i nameri da se krene tim putem.
1) Prvi uvet
Usmeriti pažnju na poboljšanje telesnog i duhovnog zdravlja. Koliko će čovek biti zdrav naravno ne ovisi najpre o njemu, ali svatko može težiti za tim , truditi se oko toga. Samo iz zdravog čoveka može izići zdrava spoznaja. Duhovno školovanje ne odbija čoveka koji nije zdrav, ali ono zahteva da učenik ima volju za zdravim životom. Brigu za zdravlje čovek mora voditi što samostalnije, svatko se mora potruditi da sam pazi na sebe.U fizičkom smislu to znači najviše sprečavanje štetnih uticaja, nego nešto drugo.U poslu ili drugde često se radi nešto štetno. Čovek mora znati odrediti kad će staviti obveze i dužnosti ispred brige o svom zdravlju. Umnogim slučajevima dužnost mora biti prioritet, ispred važnosti svog zdravlja, često čak i života. Ali za kandidata za duhovnu izobrazbu nikakvi užitak nikada ne smije biti iznad važnosti zdravlja i života. Užitak smije biti samo sredstvo za održanje zdravlja i života, zato treba biti sasvim pošten i iskren do sebe. Ništa ne vredi živeti asketski život ako ga pokreću isti oni motivi koji pokreću i druge užitke. Nekome asketizam može biti jednako ugodan kao drugoj osobi uzimanje alkohola. To je problem. Taj čovek se ne smije nadati da će mu taj asketizam koristiti za višu spoznaju.

2) Drugi uvet
Drugi uvet je da se učenik treba osećati učesnikom/ dionikom celokupnog života. Ispunjavanje ovog uveta uključuje mnogo toga, ali svatko ga može ispuniti jedino na svoj vlastiti način. Ako sam ja učitelj/ odgajatelj, a moj učenik nije takav kakvog bi ja želeo, tada svoj osećaj ne trebam najpre usmeriti protiv učenika, nego potiv samoga sebe. Moramm osećati kako sam jedno sa svojim učenikom, da smo jedno u tolikoj meri da si postavim pitanje: ''Nije li to šta učeniku nedostaje posledica mog vlastitog uticaja?'' Umesto da svoj osećaj usmerim protiv učenika, bolje je da razmislim kako bi se ja trebao ponašati da bi učenik ubuduće bolje odgovarao mojim zahtevima. Takav stav postupno menja celokupan čovekov način razmišljanja. To jednako vredi za najmanju stvar, kao i za onu najveću. Ako imam takav stav promatrat ću npr. jednog zločinca drugačije nego ako ga ne bi imao.Uzdržavam se od toga da bi prosuđivao, ocenjivao i sebi govorim: ''Ja sam samo čovek, kao šta je i on. Samo me možda odgoj, koji mi je zbog okolnosti pripao, sačuvao od njegove sudbine.'' tako ću verovatno doći i do misli kako bi ovaj moj subrat postao netko drugi da su učitelji ovaj svoj trud koji su uložili u mene, pružili njemu. Pomislit ću onda da je meni pripalo nešto šta je njmu uskraćeno, kako ja za svoje dobro zahvaljujem baš tim okolnostima koje njemu nisu ponuđene. Tada mi više neće biti strana niti predodžba da sam ja tek jedan član celog čovečanstva i da sam suodgovoran za sve šta se događa.

Ovde nije rečeno da se takva misao treba odmah pretvoriti u vanjsku agitaciju. Ali tiho u duši treba ju njegovati.Tada će se ona malo-pomalo upisivati i u vanjsko čovjekovo ponašanje. Međutim reformu kod takvih stvari svatko može otpočeti jedino na samome sebi. U ovom je smislu neplodno postavljati čovječanstvu opće zahtjeve.  Kakvi bi ljudi trebali biti: o tome se lako stvori sud; ali učenik duhovnog školovanja radi u dubini, a ne na površini. Bilo bi zato sasvim pogrešno kad bi se ovde naznačeni zahtev duhovnih učitelja doveo u vezu s bilo kakvim vanjskim , možda čak i političkim zahtevom, s čime duhovno školovanje ne može imati nikakve veze. Politički agitatori u pravilu ''znaju'' šta treba zahtevati od drugih ljudi, dok se kod njih manje govori o zahtevima prema samima sebi.

S tim je u neposrednoj vezi

3) Treći uvet
       duhovnog obrazovanja. Učenik se mora uzdići do gledišta/ stanovišta da njegove misli i osećanja imaju za svet isto toliko značenje kao koliko imaju i njegova dela. Treba spoznati da je jednako pogubno ako svojeg bližnjeg mrzim kao i onda kada ga udaram. Zatim dolazim i do spoznaje da ne radim nešto samo za sebe ako se usavršavam , nego da time činim nešto i za svet. Od mojih čistih osećaja i misli svet izvlači istu korist kao i od mojeg dobrog ponašanja. Tako dugo dok nisam uveren u značaj mog unutarnjeg života za svet, nisam podoban biti duhovnim učenikom. Tek tada ispunjen sam verom u značaj svog unutarnjeg života, svoje duše, kad na ovom duševnom radim tako kao da je ono bar isto tako stvarno kao i sve vanjsko. Moram biti svestan da moj osećaj ima jednako delovanje kao i bilo koji rad moje ruke.

Tako je već izgovoren i

4) Četvrti uvet:
            stecanje shvaćanja da čovekovo pravo biće nije u vanjskom, nego se nalazi u unutarnjem. Tko sebe smatra samo proizvodom vanjskog, samo rezultatom fizičkog sveta, ne može ništa postići u duhovnoj izobrazbi.

indigo, daj napiši vseh 7 pogojev..  


Nova slikica?