Jelena, žena koje nema /odlomki/ - Ivo Andrić


Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti
snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo
podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje,
a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice.
Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena
patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.
Između nas je uvjek bilo tako:
kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti,
a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svijetu
i kao da će dovjeka i bez promjene biti tu.

................

U najgorim casovima noci - a noc je bila uvek zlo vreme moga zivota -
biva ponekad da se javi nesto kao slutnja njenog prisustva.

Ne postoje cetiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena.
Ne zna se i ne pita se vise sta je dole, a sta gore, sta iza a sta ispred.
Ziv sam, ali u svetu poremecenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla.
I Jelena je prisutna, ali samo utoliko sto znam da negde preza ruku kojom hoce nesto da mi doda.
I ja zivo zelim da podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi.
Tako ostajemo u tom bolnom polozaju jednog zapocetog i jednog nerodjenog pokreta,
a ne znamo gde smo ni na cemu smo, ko smo ni kako se  stvarno zovemo.
Ono sto je zivo i jasno u mojom svesti, to je nasa zelja koja je jedna.
Po toj zelji i znam da postojimo, ona je jedino sto nas vezuje i sto znamo jedno o drugom.

.................

Dok sam tako stajao neodlucan od srece, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala je tu trenutak - dva nepomicna (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je polozila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po cemu sam to osetio. To je bila vise misao na zensku ruku. Kao senka pocivala je na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu tezinu i isto takvu mekocu i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svecano krut. Ne zna kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nesto da shvatim i znam, nje vise nije bilo.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam. Da, niceg nije bilo i niceg nema, jasnog i sigurnog, ali nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno, nepovratno ili potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolecni vetric, suncevih odblesaka na metalu i vodi, praznih sedista u kupeima, ustalasalih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema. Samo da ne prestanem da je iscekujem! Jelena, žena koje nema.

Padam od umora, ali ne mogu da spavam. Ne verujem u zabunu. Mora da je bilo neko pismo, a moglo je biti samo od nje. A kad, najposle, svedem oči i zaspim, ja ne spavam pravim snom i ne snivam kao drugi ljudi. Borim se s njenim pismom. Čujem kako šusšti hartija, osećam ga pod prstima, naprežem oči i vidim, čini mi se, i slova, ali reči jedne ne mogu da razumem. Onda se pitam da li bi ona uopšte mogla da piše ovim našim ljudskim pismom. Otvaram oči, opet budan, i u tami vidim prugastu svetlost koja prodire kroz razmaknuta rebra na roletni moga prozora. I to izgleda kao pismo sa gustim, pravilnim redovima. Pismo, ali nečitljivo.  

Tako sam se na jednom budio usred noći, sa gorčinom u ustima, sa nemirom u utrobi, kivan na sebe, na tu prokletu ženu čije pismo uzalud očekujem, i na ceo svet. Odlazio sam ka prozoru kao čovek koji traži svetlost i vazduha, i udarao žestoko dlanom o prozorsku dasku, gnevan i rešen da jednom raščistim to pletivo od obmana u koje me zapliću moje rođene misli.  

"Ne, neće se nikad javiti!" - govorio sam sad u sebi. "Pa ona i nema ruku, ne zna šta je pero ni hartija, ni ljudska misao ni ljudska reč; ona i ne sluti da postojim, ni ja ni moj svet iščekivanja. Ni nje same nema. Izgubio sam se tražeći je." - Tako sam govorio, ali sam u isti mah uviđao da time ništa nije razjašnjeno ni utvrdeno. Osećao sam samo bol u podlanici. I moja se misao po stoti put okretala i jurila u suprotnom pravcu.  

"Nikad neće pisati? Ne postoji? A šta je to što me je probudilo, diglo i dovelo do prozora? I šta mi, najposle znamo šta postoji a šta ne? Dobro neće i ne može pisati. Nikad. Ali kad bi sutra osvanulo njeno pismo, sa porukama..." I krug je počinjao opet da se vrti, bez prestanka, bez milosti, i bez izlaza i rešenja. Ono što nisam mogao da odgonetnem u snu, ja sam često pokušavao da pročitam na javi, budan ...