Ker se je drugje začela "mini" razprava o kletvicah odpiram tale topic.

Kaj menite o kletvicah?

Sama jih uporabljam predvsem za sproščanje negativne energije.
Na srečo pazim, da takrat ni nikogar v bližini.  

Rada bi malo zmanjšala njihovo "uporabo", a ne gre.  

Kaj pa vi mislite o kletvicat ? (pa brez lažnega bontona prosim)

akobané

lumpy

lumpy wrote on 24.10.2002 at 07:44:46:

Uf, kuko včasih kšna kr ven zleti ...  

q..c & p...a sta tisti, ki sta pr men najbl "brutalni",
mi je pa fino, če uspem na pišuko memgrede prevekslat,

še najbl pa takrat, ko uporabim kšno našo nedolžno, k se tko fletn arhaično sliš:
jebela cesta, krščen matiček, tristo hudičev, ...  

Če si v dužbi majhnega otroka, se moraš še posebej kontrolirat. Drugače se res trudim, da ne rečem kakšne kletvice, če pa jo že je to npr. krščen matiček muha na hamol. Neki čist brez veze, pravzaprav bolj za to, da negativno energijo s tem stran od sebe odženem. Vsake toliko časa, če sem pa res jezna, pa tud kakšno bolj konkretno izustim.

gape wrote on 24.10.2002 at 11:54:53:

Quote:

Ježešmarička, jih mašimo med naše besede, pa negativizem si z njimi sproščamo, pa pol samo stmimo, k od tamauga prleti ... najprej, ker se mu fajn zdi, da ponaula za nam, pol, k so večji, pa zato, ker jih tolkrat od nas slišjo, pa še od kerga drucga ... Zdej svojo sam še opozorim, kej a la "če ve, da se kletvic prou rado ne sliš", kej več pa rajš ne, dokler se bodo men iz ust valile ... Klinc, še bo treba frekvenco njih zmanjšat ...

Kletvic ( skoraj ) nikoli ne uporabljam.

Saj mi kletvice nič ne pomagajo, so le obsojanje samega sebe.

Delam na tem, da se ne pojavijo niti pogoji za nastanek kletvic oz. samoobsojanja.

...v javnosti ponavadi ne kolnem. Je pa res, da se mi je že pripetilo, da me je nekdo razjezil do take mere, da sem mu jo zagodla....

Skratka, nisem svetnica in imam tudi jaz od dne do dne strupen jezik   !!!  

Bernard Nežmah: KLETVICE IN PSOVKE. Nova revija, Ljubljana 1997, 182 str.

Knjiga „Kletvice in psovke” Bernarda Nežmaha, slovenačkog sociologa i žurnaliste, predstavlja unekoliko izmenjenu verziju njegove doktorske disertacije. Knjiga je svojom tematikom izazvala veliko interesovanje u slovenačkoj sredini, skrenuvši pažnju na deo slovenačke jezičke tradicije koji su proučavaoci slovenačkog jezika do tada zanemarivali.

Šta je psovka, zašto psujemo, i zašto u konkretnoj situaciji odabiramo određeni obrazac psovke, kako objasniti pragmatičke efekte koji se psovkom postižu – neka su od pitanja kojima se autor bavi u ovoj knjizi.

Pitanje kojem Nežmah posvećuje jedno od prvih poglavlja svoje knjige je problem porekla slovenačkih psovki. Uopšteno je mišljenje, naime, da su Slovenci skoro sve psovke preuzeli od svojih suseda[1]. Oslanjajući se na etimološku literaturu o slovenačkom i o ostalim slovenskim jezicima, podatke koje pružaju rečnici iz prethodnih vekova, slovenačke urbare i zakonodavne dokumente koji datiraju od 16. veka naovamo, Nežmah pokazuje da su u slovenačkom jeziku postojale psovke i vulgarna leksika daleko ranije nego što su odnosi sa susedima postali takvi da je moglo doći do ovakvog pozajmljivanja.

U posebnim poglavljima knjige autor se bavi podacima o psovkama i psovanju koji se mogu naći u slovenačkim spomenicima, na primer u spisima protestanata i kod Janeza Svetokriškog.

Eufemizacija je jezički mehanizam koji omogućava „psovanje bez psovanja"; autor navodi najkarakterističnije načine eufemizacije pri psovanju na slovenačkom jeziku: jebela umesto jebem ti, mam te poln kufer umesto mam te poln kurac, pišuka / pismo um. pizda itd. Što se tiče lekseme kurc, ona je u slovenačkom dobila eufemizme thingy iz latinskog, lulček, tiček (izrazi iz dečjeg govora), spolni organ (koji je terminus technicus), a kao eufemizam, na principu skraćivanja, funkcioniše i „štamparska dosetka” k...

Bitan doprinos teorijskom proučavanju psovki predstavlja razgraničenje koje autor pravi između pojmova koji stoje u naslovu ove knjige – između kletvice i psovke. Psovka na slovenačkom označava reč ili izraz koji uvredljivo opisuje sagovornika, a uvreda je rezultat nepoklapanja između ustaljene predstave primaoca o sebi i uvredljive, odnosno negativne predstave koju iznosi pošiljalac. Ovakvo značenje odgovara uvredi na srpskom jeziku. Forma ovakvih iskaza je ti si (X), a odnos između adresata i onoga što mu se uvredom pripisuje je a) metaforički: vo, svinja, pas, baraba ili b) metonimijski: pička. Kletvica je, s druge strane, izraz kojim pošiljalac ne transformiše predstavu o primaocu, nego izražava ceo postupak posredne transformacije, i zato se njome uspostavlja odnos dominacije, u kome se ne radi samo o uvredi, nego pre svega o verbalnoj agresiji. U takvom iskazu bitan je glagol koji označava taj postupak, a mi takav iskaz u srpskom jeziku nazivamo psovkom. Ove dve kategorije iskaza razlikuju se i po vremenskoj perspektivi – dok je uvreda u sadašnjosti, psovka označava proces koji je usmeren ka budućnosti. Tako iskaz pizda! predstavlja uvredu dok je mam te poln kurac! psovka, jer govornik vrši agresiju preko procesa transformacije – adresata degradira tako što ga transformiše u urin, odnosno u spermu.

Baveći se pitanjem kako je moguće da znamo i upotrebljavamo toliko psovki uprkos činjenici da su one sankcionisane u javnoj komunikaciji i neprisutne u jezičkim priručnicima, kao i paradoksom da smo, iako nas psovkama niko ne uči, sposobniji da psujemo nego da govorimo na književnom jeziku – autor ističe kao bitnu osobinu psovki odsustvo definisane norme. To odsustvo za posledicu ima, na primer, postojanje na planu značenja međusobno zamenljivih obrazaca (to je) za en kurc! i (vreden je) po kurca! koje predstavlja artimetičku nelogičnost (1=1/2). Sa druge strane, mala razlika u formi može značajno uticati na značenje: fraza (ta) ma polno rit na slovenačkom označava osobu koja svega ima u izobilju i ništa joj ne nedostaje, dok psovka mam te polno rit znači 'dosta mi te je, ne mogu više da te podnosim'.

Jedno poglavlje knjige Kletvice in psovke posvećeno je psovanju u vreme rata, kad su standardi javne upotrebe jezika potpuno promenjeni i kad je u njemu dozvoljena, pa čak i poželjna, upotreba psovki kao sredstva kojim se efikasno demonizuje i degradira neprijatelj. Navođenje psovki neprijatelja karakteriše se kao prostaštvo i kulturna inferiornost, a sa druge strane, psovanje od strane „naših” uzima se kao reakcija na varvarska i zločinačka dejstva, kao najadekvatniji odgovor na naneseno zlo.

U analizi obrazaca psovki, Nežmah izdvaja njihova četiri tipa. Prvom tipu pripadaju psovke kao što su: ne me jebat! jebi se! jebi si mater! Ovakve psovke upotrebljavamo kad se nađemo u komunikaciji u kojoj ne želimo da učestvujemo, te reagujemo psovkom kojom pokazujemo da smo prepoznali nameru sagovornika i odbijamo je u bukvalnom smislu. Ove tri formule izražavaju tri stepena gradacije defanzivne psovke, u kojoj sagovornika shvatamo kao agresora. U drugu grupu psovki spadaju: kurc te gleda! evo ti ga na! mandi[2] te gleda!  One pretpostavljaju situaciju u kojoj sagovornik traži od nas učešće u nekoj zajedničkoj radnji, a mi na osnovu naših iskustava znamo da se u stvari radi o stvaranju odnosa u kome bi se on okoristio na naš račun. Ako psovke iz prve grupe upotrebljavamo onda kad bismo hteli pobeći iz nekog neprijatnog agresivnog odnosa, onda psovke iz druge grupe upotrebljavamo kad odbijamo da uopšte uđemo u neki za nas neugodni odnos. U treću grupu autor uvrštava psovke tipa: jebem ti sunce! jebem ti boga! jebem ti mater! Adresant ovih psovki se njihovim izgovaranjem stavlja  u odnos agensa nad pacijensom i izražava najveću moguću agresiju, a s druge strane i svoju nemoć da adresatu nanese štetu.

Najsnažnija psovka na slovenačkom je jebem ti mater! Ukoliko pogledamo njen doslovni smisao, proizilazi da onaj ko izgovori ovu psovku svom sagovorniku saopštava: 'ja sam tvoj otac!'[3],  odnosno 'ja bih mogao da budem tvoj otac!' Time se postiže efikasna degradacija sagovornika, jer se on stavlja u položaj infanta prema odraslom. Dok psovke iz prve dve grupe služe za odbijanje agresije sagovornika, psovkama iz treće grupe se sagovornik na simboličan način podređuje i degradira. U četvrtu grupu spadaju psovke tipa: pejd' v kurac! pejd v pizdo mater'no! imam te poln kurac! imam te polno rit!. Prvim dvema psovkama se, doslovno, sagovornik vraća u mesto odakle je proizašao, tj. pretvara se u spermu, odn. jajnu ćeliju. Time mu govornik saopštava da je bolje da se nije ni rodio i da uopšte ne postoji. Druge dve psovke transformišu adresata u urin, spermu, ili u fekalije. Time se on dovodi u izazito degradirajući položaj simbolički predstavljen procesom anihilacije. Uopšteno rečeno, autorov osnovni pristup u analizi obrazaca psovki i zasniva se na interpretaciji i traženju smisla psovki s obzirom na njihovo doslovno značenje. U okvirima takvog pristupa, izuzetna jačina slovenačke uvrede pasji sin! i psovke jebal ti pas / pes mater! objašnjava se trostrukom degradacijom adresata – transformacija u infanta, transformacija u životinju i potenciranje niskog morala roditelja koji su upražnjavali sodomiju.

Nežmah se u jednom od poglavlja knjige bavi odnosom između „muških” i „ženskih” psovki i uvreda, odnosno distirbucijom njihovog sadržaja prema polu. Obrasci psovki stvaraju se na osnovu dva mehanizma – prvi je dominacija oca nad potomcima, a drugi dominacija agensa nad pacijensom, pri čemu je žena na mestu pacijensa. Osobi muškog pola se na slovenačkom može reći (ti) kurc i (ti) pizda!, dok se ženi upućuje isključivo druga uvreda. Identifikacija žene sa ženskim polnim organom uvek se shvata kao negativna, dok se za opis lepe i zgodne devojke u žargonu ovoj leksemi mora dodati neki atribut: dobra pička ili fejst pička. Odsustvo imenovanja ženske osobe muškim polnim organom ukazuje na dominaciju koncepta aktivnost : pasivnost nad momentom kao što je seksualna „devijantnost” (nazivi za muški polni organ d**e, bulldyke, butch kao uvredljive etikete u američkom engleskom pripisuju se ženama sa ciljem da ih označe kao lezbijke).

U završnom poglavlju knjige autor ukazuje na to da u savremenom svetu način života poruzrokuje tako visok stepen upotrebe psovki – današnja civilizacija sa izuzetno gustom mrežom komunikacija dovodi do geometrijskog povećanja broja pojedincu neprijatnih kontakata što, s druge strane, za posledicu ima prirodnu odbrambenu reakciju – psovku. Sve veće prisustvo psovke na primer u saobraćaju ili na televiziji ukazuje na svojevrstan preokret kad je u pitanju njena funkcija i upotreba – čini se da je dovoljno izreći psovku, tj. situaciju u kojoj želimo da se opsovani nađe, dok pitanje da li je to zaista doprlo do adresata postaje irelevantno. Ukratko, zbog sve veće tehnološke izolovanosti koja osamljuje pojedinca – izgovarača psovke stvara se koncept virtualne realnosti u kome se intersubjektivni konflikt ne događa između dva subjekta, nego između subjekta i Drugog. U takvim uslovima cenzurisanje „prljavog” jezika postaje besmisleno.

Knjiga Bernarda Nežmaha Kletvice in psovke bavi se oblicima konfliktne verbalne komunikacije posmatrajući ih sa različitih aspekata – lingvističkog i sociološkog, formalnog i upotrebnog, dijahronog i sinhronog. Autor ističe da je fenomen psovanja u jeziku večan, da je uzaludno očekivati da će on biti iskorenjen (pokušaji zabrane psovanja, prema pisanim izvorima, zabeleženi su u Ljubljani još u 15. veku); kad je već tako, onda ovu pojavu treba što bolje upoznati. Materijal dat u u ovoj knjizi predstavljen je na čitljiv i zanimljiv način, uz brojne lingvističke i istorijske podatke i poređenja sa psovkama u drugim jezicima, te je interesantan kako za stručnjake u oblasti humanističkih nauka, tako i za običnog čitaoca rukovođenog radoznalošću.

Tanja Petrović  (Beograd)

-----------------------------------------------------------------------------
[1] Jedina slovenačka psovka, kako tvrdi slovenački akademik Trstenjak je preklet hudič!
[2] mandi je narodni izraz za zeca i upotrebljava se kao eufemizam za muški polni organ.
[3] prema interpretaciji ruskog etnologa D. Zelenina („Tabu slov u narodov vostočnoj Evropi i Azii”, tom II, 1929).

Gru Gru wrote on 17.03.2003 at 08:42:33:


......
...no Pa sem povedala....ste slišal...zdj se pa full počutm...